U potrazi sa koncentacijom....

Dakle, situacija je sledeća - treba da sednem i naučim par novih veština. Suština problema mi je poznata, ali metode kojima cu se koristi su mi nove. Na njima moram da radim. To ce mi pomoći da uradim par poslova koje sam vec ugovorila, ugovore sam potpisala, dobila deo dokumatacije i jako ozbiljno pristupila celoj situaciji.

Ali zaboga, ozbiljni smo mi ljudi! Ni to nije nerešiv problem - imam dovoljno informacija online, samo treba vreme da se one usvoje i vreme da se provede u tom procesu usvajanja i vežbanja. Sve stavke tog procesa su mi poznate, možemo da ih uporedimo sa spremanjem bilo kod ispita, što na fakultetu, što nesto kasnije, za dobijanje neke licence ili sertifikata. I pored svega toga, uvek potpuno ista situacija - odjednom se pojavi toliko prečih stvari...

Zato sada možemo da raspravljamo o tome koliko je izbor zaista neophodnih novih aktivosti koje su se iznenada pojavile cool:-)

Kao prva aktivnost javila mi se neodoljiva želja za razvojem kulinarskih sposobnosti. Drugari koji me poznaju u startu mogu da počnu da se brinu, ali palačinke sa 3 vrste brašna, NE predstavljaju veliki izazov. Belo, ječmeno i raženo u istoj ćasi čine nesavladiv pokušaj, možda samo na papru ili priči uz neku kaficu, ali to je vec daleka prošlost...



Dakle, stomaci su ispunjeni, hrana je zdrava. Uz to može samo neka voćkica i savršen organizam je potpuno zadovoljen!

No, vremenski utrošak na kulinarenje je potrošen, pa je vreme za suočavanje sa novom količinom informacija o novim metodama prezentovanja sadržaja i globalnoj formulaciji zahteva klijenta... E, onda možemo na primer, da se zabavimo sa klasicima književnosti.

Neke stvari su van vremena, mogle su da budu napisane juče, ili pre 100 ili 200 godina... Da li je jača zelja da se zaboravi ili da se sve upamti? Da li da se uživa u fokusiranju na gubitak i iz toga crpi lebdeće uživanje? Da li da se otvori nepoznatom biću koje zna po nesto da ispriča, ali ne želi da se na njega utiče? Da li neuhvatljiva Lenor ili davno zaboravljeno znanje mogu da budu dovoljni da se osećanja i posle jednog veka poklope? Da li je atmosfera usaglašena?



Mada nije decembar, odgovori su uglavnom potvrdni. Gavrana nema u blizini, kao ni biste na kojoj bi se on sklupčao, ali sve ostalo je tu, i stoji. Dok nešto sasvim drugačije ne otpočne.

Nakon klasnične knjizevnosti, tu je uvek blogeraj, zar ne?

Wi-Fi

Male stvari mogu doneti veliku radost, a one nevidljive jos veću.

Sticajem okolnosti morala sam provesti par ranih jutarnjih sati u nimalo očaravajucem delu grada. Osim puno gusto načičkanih stambenih zgrada, polu smislenih rešenja sa malim parkovima izmedju njih, po nekom, delimično pokošenom ledinom, nije bilo mnogo zanimljivosti. Srećom je vreme bilo OK pa sam mogla da sve vreme budem napolju, mada ne znam ni gde bih bila unutra... Jedan veliki Maxi i poluzavršena (jos jedna u nizu bezličnih, uz blokove zgrada dobro 'pasujuća') crkva, nisu delovale kao srećno rešenje. U takvim okolnostima bi beg u neku drugu dimenziju bio pravi put. Zbog cele ranojutarnje akcije jedan portal za taj beg mi je ostao kod kuce, a drugi nije baš hteo da radi kako treba bez malo pomoci sa strane.



Od velikog broja prisutnih wi-fi mreža po tako gusto naseljenom kraju ponadala sam se da ce naci nesto za mene... ali avaj, sve je uredno zakljucano. Zbog nedostatka javnih mesta, firmi ili neceg sl. nije ni bilo za očekivati da ću negde da ugledam samostalan wi-fi znak. Par preslatkih kuca je bila dobra, ali kratka zabava. Slušanje razgovora stanara iz okolnih zgrada takodje je samo naizgled bilo zabavno, jer to odmah prizove negativne posledice, počev od količine psovki, besmislenih tema ili same sumanute činjenice da imam osećaj da sedim u nečijoj kući, i da to sto pored mene nema nikoga ne znači da mene ne prate desetine dokonih posmatrača...

Ali, pošto nada u postojanje dobrih ljudi, otvorenog uma na svakom mestu i u svakom trenutku, uvek postoji - poruka 'Homoseksualac iz Mirjeva' access point defined se uskoro pojavila i to potvrdila!



Nisam ni ja o tome mnogo razmišljala do skoro, tj. dok mi jedan moj AAnonimni komšija to nije napomenuo, jer čemu to zaključavanje mreže dok se boravi na poslu, školi ili spava?! Sasvim lako, malim nevidljivim stvarima se neko drugi se može mnoooogooooo usrećiti!

Da nas stigne duša...

U jednom filmu, snimljenom na (ne)stvarno lepim mestima, ispričana je jedna isto tako lepa priča o tome kako treba zastati. Priča sledi...

Grupa naučnika otišla je u Meksiko i tamo unajmila lokalne nosače prtljaga da im pomognu da odnesu sve što im je potrebno do mesta koje istražuju. U jednom trenutku nosači su iznenada i bez objašnjenja stali i nisu želeli da nastave put iako su naučnici postali nervozni. Nakon pauze od nekoliko sati, nosači su lagano ustali i nastavili dalje. Njihov vođa je kasnije objasnio nestrpljivim naučnicima šta se zapravo desilo. Išli su prebrzo i duše su im zaostale, pa su zastali da ih sačekaju.

Prošle nedelje sam zastala i ja, uzela dva slobodna dana, četvrtak i petak, i tako sebi poklonila produženi vikend u Beogradu. A neiskorišćenih dana odmora imam, jer sam u 2010. godini odlazila uglavom na poslovna i unutrašnja putovanja.

Na prvom nivou čekalo me je provlačenje kroz gradsku vrevu i zaobilaženje užurbanih radnih ljudi. U Beogradu je uvek u sred dana gužva u gradu, svi mnogo žure i prave se kao da su krenuli na vreme. Gost iz neke druge priče bi rekao da privreda cveta. Na ovom nivou prepreke izgledaju mnogo opasnije u usporenom koordinatnom sistemu čoveka koji je uzeo slobodan dan.

Drugi nivo je počeo na praznoj biciklističkoj stazi. Ona je tu samo za nas. Za razliku od kompjuterskih igrica, ovaj nivo nije teži od prvog. Ali, slično kao u životu, kad pređemo na sledeći nivo i mislimo da smo pametniji i jači, shvatimo da su prepreke skroz drugačije i da moramo da se prilagodimo novim izazovima. Najveći problem na ovom nivou je vetar, koji menja i jačinu i pravac. Ali, kao što rekoh, lakše od prvog nivoa.

Treći nivo, pusta Ada, miriše pokošena trava, prazne ljuljalice u kafiću "Na kraj sveta". Ne rekoh da u ovoj igri postoji opcija za dva igrača, pa sam je ja u četvrtak igrala sa Fabrikom (tad je bio teži prvi nivo), a u petak sa Arijelom (drugi nivo definitivno teži). Od nezgoda, na trećem nivou može da vam se desi da ukoliko se dva igrača fotografišu „iz ruke“, jednom od igrača nedostaje neki deo glave na fotografiji, pa fotografisanje mora da se ponovi. Može i da vam upadne neki listić u kafu, ali od toga se ne gubi energija a ni život, naprotiv.

Slobodan radni dan se razlikuje od dana vikenda najviše po osećaju da je grad samo naš. A na mestima na kojima je vikendom haos, radnim danom vlada red, tj. zna se ko kosi a ko vodu nosi.

 

                    kosi                                        vodu nosi

 

Ako na kraju trećeg nivoa zatvorite oči na ljuljalici, i vidite šarenu mešalicu iz Arijelovog prethodnog bloga, može da se desi da vas ista hipnotiše, i kako Arijel reče: "rastavi i sastavi na nekom drugom mestu". To bi onda bio četvrti nivo, egzotičniji. Ali, opustite se, i tamo se zna. KOKOSI, a ko vodu nosi.

                 kokosi                                             vodu nosi

Slobodan dan je u redu, jer je tada sve u redu.

Bež

Mene bež asocira na nešto fino. Na one džempere od angore što su mojoj drugarici iz osnovne donosili roditelji iz Švajcarske. Podseća me na puding od karamele i na smesu za palačinke. Sav u bež je bio spa hotel u Bugarskoj u kom smo prošle godine jedna moja drugarica Ana i ja bile zbog skijanja i duševnog smirenja. Lepo se sećam kad je Ana baš taj vizuelni element iskoristila kao glavni argument u raspravi sa nekim bilmezima na recepciji: "Našli ste ovde da se napijate, derete i da vrtite turbo folk! Ovde u ovom BEŽ hotelu!!!"

Valjak treba da koriste visoki i snažni

Međutim, ove bež se razlikuju u mojoj memoriji ali ih sve zovem isto. I kada mi je Suncokret rekla da ćemo da krečimo u bež njenu spavaću sobu, sve ove varijante su mi se pojavile pred očima.

Četku koriste mali i uporni

Bež je inače dobila ime po pamučnoj tkanini koja se tako zvala a koja je bila u prirodnoj boji vlakna. Od onda, proširila se i na neke bliske i ne tako bliske nijanse a dobila i zanimljive, slikovite nazive:

• Beige (Hex: #F5F5DC) (RGB: 245, 245, 220)
• Cosmic Latte (Hex: #FFF8E7) (RGB: 255, 248, 231)
• Desert Sand (Hex: #EDC9AF) (RGB: 237, 201, 175)
• Ecru (Hex: #C2B280) (RGB: 194, 178, 128)
• French Beige (Hex: #A67B5B) (RGB: 166, 123, 91)
• Mode Beige (Drab or Sand dune) (Hex: #967117) (RGB: 150, 113, 23)

Mi smo krečile (bežile) bojom koja je kao Cosmic Latte samo malo žućkastija, baš kao dobra smesa za palačinke.

Mrežica za valjak je tajna ravnomernog nanosa boje bez mučnog curenja niz podlakticu i po podu

Noć je najbolja za ovakvu akciju iako profesionalni moleri vole da rade preko dana. Kada bojenje nije profesija, već meditativna aktivnost, noć joj je prijatelj. Nema uznemiravanja telefonom, promene svetla, ne vide se nepotrebni detalji (spavaća soba se uglavnom koristi noću) i što je najvažnije: nismo na poslu pa imamo vremena. Dobro je i to što se onda probudiš u sveže okrečenoj sobi.