Tada može da se zastane, porazmisli ili može da se ignoriše postojanje tih ključnih tačaka.
U oba slučaja se samo iskazuje velika nemoć da se na vreme utiče, ali su pristupi drugačiji - pozitivni, afirmativni ili negirajući. Pokušaj da se izdigne iznad situacije, da se zaokupi trenutnim problemom ili razvojem neke univerzalne ideje, koja će sama po sebi postati van vremenska je javni ili tajni cilj koji živi u svakom čoveku.
Iz raznih manje ili više poznatih razloga, ja volim da sednem i porazmilsim. Taj trenutak sednem/razmilsim me je uvek odusevaljvao. To se javlja i kao tradicionalna forma ponašanja pred daleki put kroz ruska nesaglediva prostransva, kada je deo bontona bio da se pored spakovanih kofera, malo zastane, sačuva trenutak. Na drugim lokacijama se sačekivala duša, ili osluškivao i čekao povoljan položaj planeta.
A svašta može da se smisli u tim trenucima zastoja. Počevši od najjednostavnijeg prikaza vremena kao prave (polu prave, da budemo precizni, jer postoji jasan početak) koja se preseca raznim dobrim ili lošim dogadjaima, na nju se mogu zakačiti šareni baloni celom dužinom ravne linije, može se raditi na izboru boja balona, ili na njihovim oblicima, veličinama, ili na tome da li će balon biti iznad ili ispod te magične prave linje. Nekako prirodno dodje da je balon iznad "dobar" a onaj ispod "loš". Pa se onda oni mogu prebrajati, zbrajati i iz toga zaključivati... a to je prava draž zastanka. To rade i andjeli po Berlinu, oni nemaju problem sa vremenom, ali žele da ga oslušnu i osete, pa onda i oni zastanu.
Da, ja sam opet u fanatičnoj potrazi za koncetracijom, ali sam morala malo da se usporim i zastanem. Posle danas neću imati puno vremena za to, do prvog sledećeg povoda.
"Vreme je potpuno subjektivna stvar, ali nije svaki čovek subjekt, to je nevolja. Časovnici možda jesu egzaktni, ali vreme nije, vreme je stvar ličnosti, čak afiniteta. Zato više niko nije bez časovnika, ali svi su bez vremena."
